Putovanje

PUTOVANJE

               Pripreme uvek traju kratko. Brige pokrivamo zaboravom i nadama, pakujemo ih u kutije koje stavljamo u zamračene budžake u kojima se roje teške misli. Promene koje me čekaju možda mogu biti i dobre i nadam se da me, kada se vratim, ne čekaju još veće vetrenjače sa kojima ću morati da se izborim. Budžake zaključavamo tako da ni muva ne može da izađe. Teške misli odleću kada pomislim na snopove sunčevih zraka, nezaboravni dah morskih talasa i šaputanja školjki. Još neki dan i plavetnilo mora biće jedina stvarnost.

               Hipnotisana gomila juri po šinama, putevima i vazduhom prema obećanoj zemlji. Naš mali auto juri po putu, a vetrovi želje za suncem koje silazi sa neba da bi se okupalo u toplom moru, kao da ga teraju da požuri. Koliko sam puta sanjao tu veliku vodu koja me je dozivala da krenem prema njoj. Na granici nas čeka lobotomija i čini mi se da ćemo čekati najmanje hiljadu godina da je pređemo. Čekamo šest sati da nastavimo put za jug.

               Tata nije dobro zatvorio svoj budžak i jedna mu je teška misao pobegla. Pratila je naš trag celim putem, putovala je svetlosnom brzinom nekim telekomunikacionim kanalima, nanjušila je gde smo i pronašla nas. Stigla je sutradan. Odmah je pokidala tatin šešir od sunca i pojela mu svu so koja se nataložila na koži. Umesto osmeha, sestra, mama i ja gledamo ozbiljno lice koje ćuti.  Krug sreće koji smo pažljivo skrojili pre putovanja kao da je rašiven. Mamino veliko srce svakog trenutka daje tati anesteziju da bi mu prekinulo sav taj bol. Očima boje meda mu govori kako je radostan dan i zove ga da gledaju zvezde. Teška misao, potisnuta maminom nadljudskom snagom, brzo odleće nazad u svoj budžak i sve je isto kao što je bilo nekad.

               Svaki dan u moru lovim poglede. Od raznobojnih mirisa, topline sunca i purpura algi pravim sebi šešir koji će me štititi od teških reči, briga i ostalih pubertetskih problema. Jedino me ječanje gladnog stomaka i slatko voće može oteti od morskih stena, rakova i riba sa kojima po ceo dan razmenjujem tajne. Na, njima nerazumljivom kopnenom jeziku, govorim kako me čeka nova škola, novi nastavnici, novo društvo. Znam da me razumeju, ali ja ne razumem odgovor. Bučni sonanti njihovog sumnjivog dijalekta za mene su nerešivi. Jedino shvatam da sam za njih samo još jedan dečak iz vode. Razmišljam da li mi poručuju da se ne vraćam i da zauvek ostanem u njihovom zagrljaju ili mi govore da se ne bojim i da će biti sve u redu.

               Svako veče Sunce tone u horizont, a Mesec oblači plašt od bezbroj zvezda. Posle izleta na Ostrvo Vido, zamišljam da je svaka zvezda na svodu svetiljka koja pomaže duhovima srpskih vojnika da pronađu izlaz iz Plave grobnice i pronađu svoje mesto na tajanstvenim mapama smrti. Zagledam se u jednu zvezdu i kao da vidim dobrovoljca Jocu, bez prezimena, iz trećeg konjičkog puka, kako prati njenu svetlost i negde, tamo daleko, pronalazi svoju bezprezimenu porodicu. Zvezde je nemoguće prebrojati, a nemoguće je prebrojati i suze srpskih hodočasnika prolivene na Ostrvu Vido.

               U povratku tata peva, a mama se boji da ćemo ostaviti srce na cesti. Jurimo ka mirisu čistih čaršafa na našim krevetima. Radujemo se zvuku otključavanja vrata. Ulazimo lagano i sa strepnjom šta ćemo naći u budžacima u kojima smo ostavili brige. Dobro je. Kao što smo se i nadali, rojevi teških misli nestali, morska pena istanjila je brige i a teški talasi olupali su ih o morske hridi. Umesto briga osećamo sreću. U svom mekanom krevetu sanjam novu školu, novo društvo i profesore. San je lep.